Sadik Ibrahimović: Zapis iz karakazan mahale

Spuštam se do granapa niz ledom okovani mahalski sokak, oprezno, polahko, sredinom, gdje ostataka nezaleđenog snijega još ima, iskusno se naginjem naprijed, jer “prokližem li”, padnem li, past ću unazad i pad će biti manje bolan, a kad prođoh oštru, preopasnu krivinu, krivinu gdje se i ljeti i zimi saobraćajni udesi najčešće dešavaju, s olakšanjem odahnuh i uđoh u granap.

– Jesi li pao – odmah pita prodavačica, dobra žena i prva komšinica.

– Nisam.

– Išao si sredinom sokaka?

– Da.

– I ja, drukčije ne može, sa strana je led ledeni. Autom niko nije prošao?

– Nije, jer da jeste, sad s tobom ne bih pričao.

– Znam. I ja sam jutros strahovala, naročito na onoj krivini, a kad sam je prošla, othuknula sam. Znaš, stvarno mi to nije jasno. Jesu li ti ljudi pomahnitali, pijani, drogirani? Pa kako će se, zaboga, automobilom spuštati niz zaleđeni sokak, a nije im nužda, imaju alternativu? I šta se desi? Na krivini izgube kontrolu nad vozilom i zakucaju se u nečiju ogradu. Svake se zime to dešava, baš svake.

– Ne znam šta bih ti rekao, osim, možda, da ne bi bilo loše odseliti se iz mahale.

– Da znaš da često razmišljam o tome. Ne mogu i ne želim biti u stalnoj strepnji hoće li me ili neće pregaziti neka drogirana budala, jer, a ti to dobro znaš, i ljeti se dešava isto.

– Da, znam.

Kupujem hljeb i još neke sitnice, pozdravljam je i izlazim.

Nakratko zastadoh ispred granapa. Prolaznika nema. Dan je siv, tmuran, sve naokolo poklopljeno je kao tijesto gustom magluštinom, a obližnje zgrade, udaljene svega dvadesetak metara, uopće se ne vide, kao da ih nema. Kakva deprimirajuća slika, kakva jezovito realna projekcija istinskog čemera i jada, pomislih zgrožen nad onim u šta gledam (ili, tačnije, ne gledam, vidjeti se ne može ništa), pa se okrenuh i pođoh ka kući.

U povratku, premda sam zasnježenom stazom kročio krajnje oprezno, okliznuh se i padoh, na lijevu stranu, na stranu koja me i inače najviše boli. Jedva se nekako pridigoh. Sijeva mi u leđima.

– Jesi li dobro – reče otegnutim, unjkavim glasom starina M., koji je moje bolno prizemljenje vidio kroz prozor.

– Jesam, Jesam…

– Šta reče?

– Kažem, dobro sam!

– Aha, aha… Ima li zime?

– Nema, prošla je.

– Kako? Šta reče?

Odmahnuh rukom i nastavih dalje. Kako je bol u leđima bivao sve jači, zastadoh, podigoh pogled i ugledah ovo: na preopasnoj krivini, na od udara skršenu ogradu komšinice A., doslovno se nasadio smrskani automobil. Vidim, vrata su otvorena, a vozača nema. Prilazim. A. stoji u avliji, pogubljena, prestravljena.

– Je li to on pobjegao – rekoh.

– Ne znam, otišao je nekud.

– Je li pijan?

– Mislim da nije, ali je bio jako uplašen.

– Jesi li zvala policiju?

– Nisam. Zar trebam?

– Naravno da trebaš. Zovi odmah!

– Hoću, hoću.

Idem dalje. Podno moje kuće, ispred garaže, okupilo se šest-sedam komšija. Rasprave nema, a jedino što čujem jeste histerični monolog komšinice B. Dok im prilazim, doznajem i zbog čega. Isti onaj koji se nasadio na ogradu komšinice A. prethodno je oštetio automobil B. muža, iščupao se, pokušao pobjeći i završio kako je završio.

– Aha, evo i njega, baš na vrijeme – reče ugledavši me, pa osiono nastavi:

– Dobro me sad slušajte, ali dobro! Ovdje, u ovom sokaku, osim moga muža, pravih muškaraca nema! Nikakvi vi muškarci niste, nikakvi! Svake se zime dešava isto, a vi ništa ne poduzimate! Ne može to više tako!

Šutimo. Dobro znamo s kim imamo posla.

– Da, da, svake zime isto, a vi ništa, ni prstom da mrdnete, baš vas briga!

– A šta bismo trebali poduzeti – ipak reče jedan od “nepravih” muškaraca.

– Otkud ja to znam?! Ti si muško, a ne ja! Smisli nešto! Trgni se, ai vi ostali! Jeste li muškarci ili niste? Jeste li?

“Gdje ja živim, mila moja majko”, prošaputah u bradu, okrenuh se i pođoh ka avlijskoj kapiji.

– Hej, stani, gdje ćeš sad?! Ne može to tako – podviknu raspamećena B. za mnom.

Ni osvrnuo se nisam.

Sadik Ibrahimović / Stav.ba

Komentari